TCP/IP skup protokola

Seminarski rad
Računarske mreže TCP/IP skup protokola

Sadržaj:
1. Uvod .......................................................................................................................... 2
2. Referentni modeli....................................................................................................... 3
3. OSI referentni model .................................................................................................. 4
4. TCP/IP skup protokola ............................................................................................... 5
4.1 Aplikacioni nivo TCP/IP protokol steka................................................................ 8
4.2 Transportni nivo TCP/IP protokol steka............................................................... 8
4.2.1 TCP ............................................................................................................. 9
4.2.2 UDP ........................................................................................................... 12
4.3 Mrežni (Internet) sloj TCP/IP protokol steka ...................................................... 13
4.3.1 Zaglavlje IPv4 ............................................................................................ 13
4.3.2 Zaglavlje IPv6 ............................................................................................ 14
4.3.3 IP fragmentacija......................................................................................... 15
4.3.4 ICMP ......................................................................................................... 17
4.3.5 Ping ........................................................................................................... 18
4.4 Fizički nivo ........................................................................................................ 19
5. Zaključak ................................................................................................................. 20
6. Literatura ................................................................................................................. 21

1
Računarske mreže TCP/IP skup protokola

1. Uvod

TCP/IP je set protokola razvijen da omogući umreženim računarima da dele resurse

putem mreže. Nastaje iz eksperimentalne „packet-switching“ mreže agencije ARPA,
Advanced Research Projects Agency, nazvane ARPAnet, napravljene radi proučavanja
tehnika slanja robusnih i pouzdanih podataka. ARPAnet postaje veoma uspešna mreža,
toliko da su mnogobrojne organizacije povezane na nju počele da je koriste u svakodnevnoj
komunikaciji.
Mreža iz eksperimentalne postaje operativna 1975. godine i tada kontrolu
admnistracije mreže preuzima DCA, Defense Communications Agency (kasnije DISA),
odnosno Američko ministarstvo odbrane. Posle toga TCP/IP postaje vojni standard i svi
„hostovi“ spojeni na mrežu morali su preći na novi protokol. Daljim razvojem mreže u ono
što danas znamo kao Internet, TCP/IP ostaje jedan od najrasprostranjenijih protokola za
komunikaciju u mreži i između mreža.
Komunikacija u mreži i između njih se obavlja preko čvorova, TCP/IP hostova, gde
je svakom čvoru u mreži dodeljena jedinstvena IP adresa. TCP/IP gateway čvorovi
povezuju jedan tip mreže sa drugim tipom mreže, pomoću hardvera i softvera za konverziju
sa iz jednog formata u drugi.
U ovom seminarskom radu dat je kratak opis OSI referentnog modela. Prikazan je
način prenosa podataka kroz pojedine slojeve arhitekture. Mnogo detaljnije je opisan
TCP/IP protokol stek.

2
Računarske mreže TCP/IP skup protokola

2. Referentni modeli

Da bi se rešili problemi zbog nekompatibilnosti pri komunikaciji oprema različitih

proizvođača, uveden su OSI (Open Sytem Interconnection) i TCP/IP (Transmission
Control Protocol/Internet Protocol) referentni modeli. TCP/IP je danas standard za
računarske mreže i Internet.

Cisco: „Referentni model je konceptualna skica koja nam pokazuje kako komunikacija treba da
se odvija. Ovaj model predstavlja sve procese potrebne za uspešnu komunikaciju i deli ove procese
u logičke grupe pod nazivom slojevi. Kada se komunikacioni sistem dizajnira na ovaj način, onda
se to naziva slojevitom arhitekturom“, [1]

Svaki od nivoa slojevitog modela koristi usluge nivoa ispod sebe i pruža
usluge nivou iznad sebe.
Ovakva podela na nivoe omogućava:
 precizno opisivanje pojedinih delova kompleksnog sistema,
 laku promenu realizacije svakog od nivoa bez uticaja na ostale nivoe,
 korišćenje jednog nivoa od strane više korisnika na višim nivoima,
 kreiranje kompatibilnih mrežnih uredaja i softvera u formi protokola.

Protokol predstavlja skup pravila koja definišu neke komunikacione funkcije. Skup
protokola jeste familija protokola koji rade zajedno i omogućavaju komunikaciju između
aplikacija, odnosno progama. Pojedina realizacija skupa protokola se naziva protokol stek.
Najčešće se između pojmova skup protokola i protok steka u literaturi ne pravi nikakva razlika.
Protokol koji treba da poveže različite mreže treba da zadovolji sledeće zahteve:
 autonomnost: interno funkcionisanje same mreže se ne sme promeniti.
Takođe mora biti omogućeno povezivanje mreža različitih proizvođača,
izvedenih preko različitih medija,
 pouzdanost usluge: poruke izgubljene u prenosu će se ponovo poslati,
 decentralizovana kontrola: ne postoji globalna kontrola nad
međusobnim povezivanjem mreža,
 ruteri bez memorije: ruteri nemaju nikakvu informaciju o celoj putanji poruke.

3
Računarske mreže TCP/IP skup protokola

3. OSI referentni model

OSI referentni model nije fizički model. To je apstraktni model, što znači da
stvarna implementacija mreže ne mora da ga striktno sledi, [2].
Osi je sastavljen od sedam slojeva kako je to prikazano na Sl.3.1.

Slika 3.1: Osi referentni model

Ukratko navedene funkcije pojedinih slojeva:

7. aplikacija: svrha komunikacije (e-mail, prenos datoteka i sl),
6. prezentacija: pravila za konverziju podataka (dekompresija podataka i
priprema podataka za prenos, odnosno za prijem od strane aplikacije).
5. nivo sesije: start, stop i upravlja redosledom prenosa,
4. transportni sloj: obezbeđuje isporuku cele poruke, vrši deobu cele poruke
na blokove i određuje krajnje tačke rutiranja na pojedinim mrežama,
3. mrežni sloj: rutiranje podataka između različitih mreža, deoba blokova na
okvire,
2. veza sloj: prenos podataka od čvora do čvora (upravljanje pristupom mediju,
ubacivanje paketa u okvire),
1. fizički sloj: prenos bitova duž komunikacionog kanala.

Prilikom slanja podataka od aplikacije sa jednog računara na drugi, podaci se

prenose od jednog do drugog nivoa kroz protokol stek. Podaci silaze niz sve slojeve OSI
referentnog modela, dok ne stignu na najniži, kad se šalju kroz mrežu. Pri ovom prolazu,
svaki od slojeva dodaje svoje zaglavlje (header) na podatke koje primi od višeg nivoa. U
zaglavlju se nalaze informacije koje su bitne za dati sloj referentnog modela.

4
Računarske mreže TCP/IP skup protokola

Slika 3.2: Proces enkapsulacije

4. TCP/IP skup protokola

TCP/IP referentni model ili Internet referentni model je napravljen od strane Internet
Architecture Board (IAB) i on je danas standard za računarske mreže i Internet.

Slika 4.1: Poređenje OSI i TCP/IP referentnih modela

5
Računarske mreže TCP/IP skup protokola

Slika 4.2: Struktura TCP/IP modela

Originalni TCP/IP je prikazan na Sl.4.2. On ima četiri sloja:

 sloj host-mreža: host je povezan na proizvoljnu mrežu preko koje šalje i
prima podatke,
 mrežni (Internet) sloj: odgovoran je za kretanje poruka po mreži od izvora
do odredišta, pri čemu odredište može biti na istoj ili drugoj mreži; rutiranje
podataka se vrši na ovom nivou putem IPv4 i IPv6 (Internet Protocol version
4 and 6),
 transportni sloj: implementira se u krajnjim sistemima (hostovima) u
cilju pružanja komunikacionog servisa sloju aplikacije; na ovom nivou deluju
dva protokola i to konektivni, TCP i nekonektivni UDP (User Datagram
Protocol) protokol,
 aplikacioni sloj: širok skup protokola koji su dizajnirani za podršku različitim
aplikacijama, kao što su razmena elektronske pošte, razmena
fajlova, pretraživanje veba i sl (SMTP, FTP, HTTP, Telnet).

6
Računarske mreže TCP/IP skup protokola

U savremenoj literaturi se protokoli Interneta klasifikuju pomoću hibridnog modela

kod koga se sloj host-mreža deli na:
 sloj linka za podatke (DLL-Data Link Layer) koji se opet može podeliti na dva
podsloja:
 MAC (Medium Access Control) služi za kontrolu pristupa zajedničkom
medijumu koji deli više uređaja;
 LLC (Logical Link Control) koji služi za kontrolu logičkog linka.
 fizički sloj: obuhvata mehaničke, električne funkcionalne i proceduralne
karakteristike koje se odnose na prenos nestruktuirane povorke bita po
fizičkom medijumu.
Podaci se od aplikacije sa jednog računara ka drugoj, prenose putem enkapsukacije kako
je to ranije objašnjeno na primeru OSI referentnog modela, [2].

Slika 4.3: Primer enkapsulacije podataka kod TCP/IP protokol steka

Na Sl.4.3. je prikazano formiranje karakterističnih jedinica podataka pri prenosu kroz različite
slojeve TCP/IP protokol steka.

7
Računarske mreže TCP/IP skup protokola

TCP/IP je nasledio mnoge mehanizme i tehnike od već postojećih algoritama:

 algoritam ,,klizećeg prozora",
 slanje potvrda (acknowledgements);
ali je morao da savlada i neke probleme koji se nisu pojavljivali na lokalnim mrežama:
 pristizanje poruka u različitom rasporedu od poslatog,
 različita vremena kašnjenja pojedinih paketa,
 različite veličine paketa na različitim mrežama.

4.1 Aplikacioni nivo TCP/IP protokol steka

Na Sl. 4.2. prikazani su neki od protokola na aplikacionom nivou TCP/IP protokol

steka. Neki od protokola koji mogu delovati na ovom nivou su još, recimo:
 SNMP (Simple Network Management Protocol) koji obezbeđuje upravljanje
i nadgledanje računarske mreže,
 BOOTP (BOOTstrap Protocol), pomoću koga se dobijaju
informacije o konfiguraciji, uključujući i IP adrese.

4.2 Transportni nivo TCP/IP protokol steka

Postoje dve osnovne klase servisa, odnosno načina komunikacije između računara
i to:
 bez uspostavljanja veze (conectionless): nema ugovaranja veze između
računara niti pošiljalac zna da li je primalac uspešno primio poruku,
 sa uspostavljanjem veze (connection-oriented): pre početka razmene
poruka između računara se uspostavlja logička veza, put ili ruta, poruke bi
na odredište trebale stići bez greške i redom kako su poslate.

U skladu sa dva gore iznesena principa komunikacije između računara, razlikujemo i dva
protokola transportnog nivoa.

8
Računarske mreže TCP/IP skup protokola

4.2.1 TCP

TCP je puni dupleksni, pouzdan protokol transportnog nivoa, sa uspostavljanjem

veze (connection-oriented), kojim se ostvaruje logička veza sa „kraja na kraj“ između dva
programa, [3].
Podatke preuzete sa aplikacionog nivoa TCP rastavlja na segmente. Svaki segment
se numeriše, kako bi TCP protokolu na odredišnom računaru bilo olakšano formiranje
originalne poruke.
Za svaki poslati segment TCP očekuje potvrdu o njegovom prijemu. U slučaju da
poruka o prijemu nije stigla u unapred određenom intervalu (timeout interval), segment se
šalje ponovo. TCP baš zbog te svoje osobine, slanja potvrde za svaki segment poruke nije
pogodan za komunikaciju u realnom vremenu kakva je prenos govora.
U slučaju dobrih uslova u mreži, može se ubrzati rad TCP-a i to na taj način da se
iskoristi vreme posle slanja segmenta od strane pošiljaoca do slanja potvrde o prijemu
prethodnog segmenta na strani primaoca za slanje novih segmenata podataka. Za
tu namenu se koristi metod klizećeg prozora (sliding window).
Broj segmenata (ili tačnije broj bajtova) koje pošiljaoc može da pošalje bez primanja
potvrde o njihovom prijemu određen je veličinom prozora. Tako recimo, ako konfigurišemo
prozor veličine dva, dozvoljava se prenos dva segmenta podataka pre nego što stigne
potvrda o prijemu. Poljem acknowledgment number se vrši potvrda prijema poslednjeg
ispravno primljenog bajta. Svaka ACK poruka sadrži veličinu prozora (izraženu u bajtima)
koju je prijemnik spreman da primi u tom trenutku.
Dakle, TCP može podešavati prenosnu brzinu u zavisnosti od stanja mreže. tj. ako
ne dobije pozitivan odgovor od odredišnog hosta, TCP redukuje prenosnu brzinu
smanjivanjem veličine prozora do veličine 1, kod koje opet računar posiljaoc čeka potvrdu
od primaoca za svaki primljeni segment. Podešavanjem veličine prozora se vrši i kontrola
zagušenja, jer ako pošiljaoc pošalje previše podataka koje primaoc ne stigne da obradi,
primaoc ima na raspolaganju jedino mogućnost baferovanja podataka, ali ako se bafer
prepuni, svi novopristigli podaci će biti odbačeni. TCP konekcija podrazumeva tačno dva
kraja koji komuniciraju.

Slika 4.4: Format TCP segmenta

9
Računarske mreže TCP/IP skup protokola

Na Sl.4.4 je prikazan format TCP segmenta. Sa slike se vidi da je zaglavlje TCP-a

dužine 20 iii 24 bajta (sa opcijama).
TCP segment čine sledeća polja:
 Source/Destination port (port izvora i odredišta): služe za identifikovanje
aplikacije na predajnoj i prijemnoj strani; brojevi porta zajedno sa IP
adresama predajnika i prijemnika jedinstveno određuju svaku TCP konekciju,
 Sequence number (redni broj): služi za identifikovanje svakog bajta podatka
u TCP segmentu; vrednost ovog polja u sebi sadrži ISN (Initial Sequence
Number), koji je računar odabrao za datu konekciju; prilikom uspostave
konekcije SYN fleg je setovan, a broj sekvence prvog bajta podataka je
ISN+1,
 Acknowledgment number (broj potvrde): označava redni broj sledećeg
bajta (okteta) koji TCP celina očekuje da primi,
 Header length (dužina zaglavlja): dužina TCP zglavlja u 32-bitnim rečima,
 Reserved: namenjeno za buduću upotrebu i trenutno se ne koristi,
 Flags: postoji šest flegova:
 URG: označava validnost urgent pointera,
 ACK: ackowledgment number je validan,
 PSH: prijemnik mora proslediti podatke do aplikacije što pre,
 RST: resetovanje konekcije,
 SYN: setovan je samo prilikom uspostavljanja konekcije,
 FIN: zahtev za raskidanjem konekcije,
 Window size: koristi se za kontrolu toka podataka; prijemnik pomoću ovog
polja oglašava veličinu prozora u bajtima, tj veličinu slobodnog prostora u
prijemnom baferu,
 Checksum: služi za proveru ispravnosti poslatog segmenta (i podataka
i zaglavlja)
 Urgent pointer: validan je samo ako je URG bit setovan; kada se ova vrednost
doda na redni broj segmenta dobije se vrednost poslednjeg bajta u sekvenci
podataka koje je potrebno hitno isporučiti aplikaciji,
 Options: dužina ovog polja je varijabilna; najčešće se koristi za
označavanje maksimalne dužine segmenta (MSS-Maximum Segment Size)
koju je jedan kraj konekcije spreman da primi,
 Data: u ovo polje se smeštaju podaci primljeni od aplikacije; polje je
promenjive dužine.

10
Računarske mreže TCP/IP skup protokola

Pre otpočinjanja slanja segmenata uspostavlja se komunikacija između računara

pošiljaoca i računara primaoca na način prikazan na slici 4.5.

Slika 4.5: Uspostava TCP sesije

Prilikom uspostave veze, šalju se tri segmenta (three-way handshake). Strana koja
prva šalje SYN segment (pošiljaoc, klijent), odnosno traži zahtev za uspostavu sesije, vrši
aktivno otvaranje, dok druga strana vrši pasivno (primaoc, server) otvaranje veze.
Klijent šalje SYN segment sa brojem porta servera sa kojim želi da uspostavi vezu i
sa svojim ISN-om (Initial Sequence Number) koji je na slici označen sa J.
Server odgovara sa svojim SYN segmentom koji sadrži serverov ISN (na slici
označen sa K). Server u istom segmentu potvtđuje klijentov SYN slanjem ACK na klijntov
ISN (slanjem J+1).
Klijent potvrđuje serverov SYN slanjem ACK na serverov ISN (slanjem K+1).
Posle razmene ova tri segmenta upostavljena je logicka veza između klijenta i
servera. Na ovaj način je osigurano da obe strane u komunikaciji budu spremne na
prijem podataka, tj da postoji konekcija u oba smera.
TCP konekcija je potpuni dupleks, ali je moguće ostvariti prekid konekcije u jednom
smeru. U tom slučaju strana koja je prekinula vezu u jednom smeru (half-closed) više ne
šalje segmente sa podacima, ali je sposobna da ih prima. Za potpuni prekid konekcije koriste
se četiri segmenta, kako je to prikazano na Sl.4.6.
Strana koja prva šalje FIN segment vrši aktivno, a druga strana pasivno
zatvaranje. Zahtev za raskidaljem konekcije može pokrenuti bilo koja strana.
Recimo da pošiljaoc (klijent) nema više podataka za slanje. On ka primaocu
(serveru) šalje segment u kome je FIN fleg setovan, tzv, FIN segment.
Prijemom FIN segmenta, klijent šalje serveru potvrdu o prijemu. Posle ova dva
segmenta veza je zatvorena u jednom smeru, tako da klijent ne može više slati podatak dok
se veza ponovo ne uspostavi, ali i dalje može slati potvrde.

11
Računarske mreže TCP/IP skup protokola

Slika 4.6: Raskid TCP konekcije

U slučaju da server takođe nema podataka za slanje pristupa zatvaranju veze šaljući
FIN segment klijentu. Klijent posle prijema ovog segmenta odgovara na serverov FYN
segment čime se veza prekida i u drugom smeru.

4.2.2 UDP

UDP ne zahteva prethodno uspostavljenu vezu između izvora i odredišta

(conectionless), tako da nema kontrole toka. UDP ne obezbeđuje pouzdanost (to je zadatak
sloja aplikacije), ne beleži koji su segmenti) poslati, niti se očekuje potvrda njihovog prijema.
UDP zauzima mnogo manje propusnog opsega mreže u odnosu na TCP, pa je stoga i
ekonomičniji.

Slika 4.7: Format UDP segmenta

UDP segment čine sledeća polja:

 Source port: identifikuje program koji šalje podatke,
 Destination port: identifikuje program koji prima podatke,
 Length: definiše dužinu UDP zaglavlja i UDP podataka u bajtima; minimalna
dužina ovog polja je 8 (slučaj kad UDP poruka nema podataka).
 Checksum: služi za proveru ispravnosti UDP zglavlja i UDP podataka.

12
Računarske mreže TCP/IP skup protokola

4.3 Mrežni (Internet) sloj TCP/IP protokol steka

Na mrežnom nivou TCP/IP protokol steka radi IP protokol. On predstavlja „radnu

snagu“ TCP/IP protokol steka. Sve poruke viših nivoa se prenose unutar IP paketa,
datagrama.
IP protokol se definiše kao servis bez upostavljanja veze, budući da ne postoji veza
između paketa koji se šalju na isto odredište. IP pregleda adresu svakog paketa, zatim na
osnovu tabele rutiranja, odlučuje gde da pošalje paket birajući najbolju putanju. Paketi se
nezavisno šalju i oni ne moraju stići na odredište redom kojim su poslati.
IP je nepouzdan protokol jer ne postoji garancija da će paket da stigne do odredišta.
Najvažnija funkcija IP protokola je rutiranje. Rutiranje predstavlja nalaženje putanje (rute)
od izvora ka odredištu. Na podatke koje IP šalje nižem sloju dodaje se IP zaglavlje.

4.3.1 Zaglavlje IPv4

Slika 4.8: Polja IPv4 zaglavlja

Na Sl.4.8 su prikazana polja IPv4 zaglavlja:

 Version: trenutna verzija IP protokola,
 Header Length (IHL): broj 32-bitnih reči u IP zaglavlju, uobičajena vrednost
ovog polja je 5,
 Type of Service: prioritet i tip servisa za dati datagram; samo jedan od
sledećih tipova servisa se može izabrati:
 minimilno kašnjenje (minimize delay),
 maksimalna brzine (maximize throughput),
 maksimalna pouzdanost (maximize reliability),
 minimizacija novčanih troškova (minimize monetary cost),

13
Računarske mreže TCP/IP skup protokola

 Total length: predstavlja ukupnu dužinu IP datagrama; na osnovu ovog polja

i polja Header length može se odrediti pozicija i veličina podataka u IP
datagramu,
 Identification: ovo polje služi za identifikaciju datagrama koji se šalje; sadržaj
polja se uvećava za jedan svaki put kada se pošalje novi datagram; u slučaju
fragmentacije svaki od delova originalnog datagrama će imati isti
identifikacioni broj;
 Flags:
 prvi bit se ne koristi;
 drugi bit, OF (Don't Fragment): označava da li je dozvoljena
fragmentacija (nije setovan),
 treći bit, MF (More Fragments) označava da Ii to poslednji fragment
(nije setovan)
 Fragment offset: označava poziciju fragmenta u originalnom datagramu,
tj. udaljenost datog fragmenta u bajtima od početka originalnog datagrama,
 Time to Live: predstavlja „vreme života“ datagrama (hop counter), odnosno
gornji limit broja rutera kroz koje datagram moze proći; izvor inicijalizuje
vrednost ovog polja pri čemu se vrednost smanjuje svaki put kada datagram
prođe kroz neki ruter; datagram sa vrednošću TTL-a nula se odbacuje čime
se izbegava mogućnost da datagram ostane u mreži beskonačno dugo,
 Protocol: ovo polje sadrži identifikator protokola (ICMP, TCP, UDP) kome
treba isporučiti podatke prispelog datagrama, što se naziva
demultipleksiranje,
 Header checksum: služi za proveru validnosti zaglavlja datagrama;
proverava se u svakom od rutera i u slučaju da je došlo do greške datagram
se odbacuje pri čemu se ne šalje nikakvo obaveštenje pošiljaocu datagrama,
 Source IP address/Destination IP adress: svaki datagram sadrži IP adresu
izvora i odredišta.

4.3.2 Zaglavlje IPv6

14
Računarske mreže TCP/IP skup protokola

IPv4 raspolaze sa malim brojem raspoloživih adresa, pa uvažavajući činjenicu da je

broj korisnika Interneta u naglom porastu bilo je potrebno uvesti protokol koji će omogućiti
mnogo veći adresni prostor. To je osnovni zadatak IPv6 protokola. Uz to IPv6 ima i mnogo
manje zaglavlje u odnosu na IPv4, što omogućava efikasnije rutiranje, jer kraće zaglavlje
omogućava ruterima brzu obradu paketa. IPv6 je doneo veliki napredak na polju sigurnosti
implementacijom IPSec protokola. IPv6 ima ugrađenu podršku za kvalitet servisa (QoS-
Quality of Service).

Slika 4.9: Zaglavlje IPv6 protokola

Na Sl.4.9. su prikazana polja IPv6 zaglavlja:

 Version: verzija IP protokola,
 Traffic Class: ima isto znašenje kao polje Priority nad Type of Service kod
IPv4,
 Flow Label: ovo polje nije bilo kod IPv4 i njegova namena je da omogućava
diferenciranje paketa na mrežnom sloju, dodeljujući pakete određenom
toku podataka između izvora i odredišta čime je omogućeno aplikacijama na
krajnjim sistemima da lako razdvoje saobraćaj i ostvare potreban kvalitet
servisa (QoS),
 Payload Length: polje označava ukupnu dužinu podataka u paketima,
 Next Header: slično polju Protocol kod IPv4; određuje koja vrsta informacije
sledi posle osnovnog zaglavlja kod IPv6 (može biti dodatno zaglavlje IPv6,
ICMPv6, podaci sa transportnog nivoa),
 Hop Limit: kao TTL kod IPV4,
 Source IP Address/Destination IP Address: IPv6 adresa izvora i odredišta.

4.3.3 IP fragmentacija

15
Računarske mreže TCP/IP skup protokola

Većina mreža poseduje gornje ograničenje u pogledu maksimalne količine

podataka koje se kroz nju mogu preneti u okviru jednog okvira. Ovo ograničenje se naziva
MTU (Maximum Transmission Unit). Za prenošenje većih datagrama koristi se tehnika koja
se naziva fragmentacija.
Fragmentacija je proces deljenja datagrama (na ruteru) dužine veće od MTV na pakete čija
je dužina manja od MTV.
Fragment ima isti format kao i ostali datagrami. DF biti u polju Flags daju informacije
u tome da li je fragmentacija dozvoljena. Na svaki fragment dodaje se kopija IP zaglavlja,
tako da oni postaju nezavisni datagrami. Budući da svaki fragment sadrže kopiju zaglavlja
originalnog datagrama, svi fragmenti imaju istu adresu odredišta kao originalni datagram.
Proces ponovnog stvaranja kopije originalnog datagrama iz fragmenata na mestu
prijema se naziva sastavljanje (reassembly).
Datagram koji nosi poslednji fragment ima setovan MF bit u polju Flags. Na
odredištu se prispeli fragmenti sastavljaju na osnovu identifikacionog broja, odnosno polja
Identification iz IP zaglavlja, koje jedinstveno određuje originalni datagram. Svaki fragment
tog datagrama ima isti identifikacioni broj. Polje Fragment offset iz IP zaglavlja dodatno
određuje redosled datagrama. U slučaju gubitka nekog od fragmenata svi ostali fragmenti
se brišu.
Fragmentacija se može vršiti na izvoru, ali i na bilo kojem ruteru na putu do odredišta
budući da datagram može prolaziti kroz različite mreže sa različitim MTU-ovima na putu do
odredišta. Pri prenosu IP datagrama, pošiljaoc enkapsulira celi IP datagram u odgovarajući
fizički okvir mreže kroz koju se on prenosi. Potrebno je izvršiti i prevođenje IP adrese
u odgovarajuću fizičku adresu i slanje datagrama kroz fizičku mrežu.
Sa Sl.4.10, se vidi da na putu do odredišta datagram prolazi kroz još jednu mrežu.
Tu se obavlja deenkapsulacija i datagram se izvlači iz prethodnog okvira i ubacuje u novi
na putu do odredišta, gde se iz novog okvira izvlači datagram.

16
Računarske mreže TCP/IP skup protokola

Slika 4.10: Prenos datagrama preko Interneta

4.3.4 ICMP

ICMP (Internet Control Message Protocol) je sastavni deo IP-a i mora postojati u
svakom IP modulu, istovremeno ICMP koristi IP na isti način kako to čine i viši protokoli.
ICMP paketi se pakuju u IP datagrame, sa oznakom protokola 1.
ICMP se koristi za prijavljivanje grešaka, ali on ne čini IP pouzdanim. Od viših nivoa
zavisi kako će dobijena ICMP poruka biti upotrebljena.
Na Sl.4.11 je prikazano zaglavlje ICMP protokola.

Slika 4.11: Zaglavlje ICMP-a

17
Računarske mreže TCP/IP skup protokola

Znacenje pojedinih polja iz zaglavlja ICMP-a:

 Type: služi za identifikaciju određene ICMP poruke (postoji 15 različitih
poruka),
 Code: za dodatno opisivanje poruke,
 Checksum: računa se za čitavu ICMP poruku i služi za proveru ispravnosti
primljenog ICMP paketa,
 Contents: zavisi od tipa i koda poruke, ali se u ovo polje uvek beleži:
 IP zaglavlje,
 najmanje 8 bajta poruke koja je prouzrokovala ICMP poruku;
ovo omogćava primaocu ICMP poruke da poruku dodeli
odgovarajućem protokolu (na osnovu polja Protocol u IP zaglavlju) i
određenoj aplikaciji (na osnovu polja Port number u TCP ili UDP
zaglavlju),

4.3.5 Ping

Kada se konektujemo na Internet, najpre treba da znamo da li možemo sa nekim

da obavljamo komunikaciju, tj da li je računar sa kojim želimo da komuniciramo dostupan.
Komanda ping se može koristiti za određivanje:
 dostupnosti nekog računara,
 puta datagrama kroz mrežu,
 Round Trip Time, tj. vremena potrebnog da stigne potvrda o prijemu poruke
od strane drugog računara,
 IP adresa na osnovu imena.

Na Sl.4.12 je prikazan primer pokretanja komande ping. Pokrećemo je ukucavanjem

u Command Prompt-u (na putanji Start/Accessories/Command Prompt) komande ping
posle koje ide razmak pa URL adresa (u ovom slučaju servera čiju dostupnost
ispitujemo),

Slika 4.12: Primer upotrebe komande ping

18
Računarske mreže TCP/IP skup protokola

Ako u Command Prompt-u unesemo samo komandu ping, dobićemo spisak

svih raspoloživih opcija. Upisom komande ping (Sl.4.12) ovaj program šalje ICMP paket
Echo Request na odredišnu IP adresu da bi se proverilo da li je TCP/IP pravilno konfigurisan
i da li je udaljeni TCP/IP sistem dostupan.
Na primer ako unesemo -w timeout, to će nam omogućiti podešavanje dužeg
vremena za čekanje odgovora (u milisekundama). Podrazumeva se čekanje do jedne
sekunde za dobijanje odgovora pre nego što se obustavi čekanje.

4.4 Fizički nivo

Fizički i data nivo (hibridni TCP/IP koji se danas koristi) uključuje u sebe mrežnu
karticu i odgovarajuće drajvere koji su zaduženi za hardverske detalje pomoću kojih računar
pristupa na mrežni kabl, bez obzira koji se medijum koristi. Na ovom sloju se šalju i primaju
bitovi podataka i zavisno od vrste medijuma po kojem se prenose, ovi bitovi se predstavljaju
na različite načine. Za svaku vrstu medijuma, potrebni su specifični protokoli da bi opisali
koji će se šablon bitova prenositi.
Za fizički i data nivo je definisano više protokola koje možemo podeliti na:
 protokole koji definišu LAN-ove (recimo Ethernet),
 protokole za modemsku komunikaciju (PPP, SLIP...),
 protokole koji se koriste u mrežama sa komutacijom paketa (X.25),
 HDLC (High Level Data Link Control).

19
Računarske mreže TCP/IP skup protokola

5. Zaključak

Na kraju, možemo zaključiti da je značaj protokola i interfejsa u procesu prenosa

podataka veoma veliki. Protokoli predstavljaju skup unapred utvrđenih pravila u procesu
komunikacije, i oni nam omogućavaju komunikaciju među računarskim i softverskim
sistemima različitih proizvođača. Deljenjem kompleksnog procesa komunikacije na nivoe i
slojeve, oni obezbeđuju pouzdanu, sigurnu i brzu komunikaciju i staraju se o tome da
poruka koju pošiljalac šalje do primaoca stigne u istovetnom stanju u kome je i poslata.
Interfejsi omogućavaju komunikaciju među slojevima protokola, ulaznih i izlaznih stanica u
ruteru, među mrežama i između samog korisnika i računara i njegovih perifernih delova,
takođe značajnih za komunikaciju. OSI i TCP/IP referentni modeli skupa protokola
predstavljaju standarde koji definišu principe na kojima bi svi sistemi komunikacije i prenosa
podataka trebali da funkcionišu, uključujući i globalnu mrežu Internet. Međutim, da bi
protokoli i interfejsi mogli obavljati svoje funkcije, neophodno je i postojanje rutera
(računara) koji omogućavaju povezivanje više različitih računarskih mreža i sistema. Pošto
je danas tehnologija u eri neprekidnog i ubrzanog razvoja a komunikacija i prenos podataka
putem mreža postala vitalan deo svakodnevnog života, protokoli i interfejsi se i dalje
razvijaju, izdaju se novi standardi i modeli i možemo samo usko nagađati kako će, kroz
određeni niz godina, izgledati i funkcionisati razmena podataka.

20
Računarske mreže TCP/IP skup protokola

6. Literatura

[1] T. Lammle, „CCNA: Cisco Certified Network Associate“, 5th ed, Indianapolis, Wiley
Publishing, 2005.
[2] B.Radenković, M.Despotović, ,,Priručnik za pripremu prijemnog ispita za upis na
master studije“, Beograd, 2014.
[3] M.Stojanović, V.A. Raspopović, ,,Savremene IP mreže, arhitekture, tehnologije i
protokoli“, Akademska misao. Beograd, 2012.
[4] http://searchnetworking.techtarget.com/definition/TCP-IP
[5] https://en.wikipedia.org/wiki/OSI_model
[6] http://www.sveznadar.info/20-WINTipsTricks/100-MrezaUvod/16-TCP.html
[7] http://mreze.layer-x.com/s010200-0.html
[8] https://informatika.buzdo.com/s918-internet-tcp-ip-skup-protokola.htm
[9] https://en.wikipedia.org/wiki/Transmission_Control_Protocol

21